SAT KOJI SE OKREĆE UNAZAD

Zamislite, da se rodite kao starac. I da ste svaki dan sve lepši i lepši. Ne. Ne može. Linearno vreme je nešto toliko logično, da je već pomisao na to nemoguća.
»The curious case of Benjamin Button« je film, kojeg ne mogu ubrajati medju filmove, koji su me potresli, iako sam iz bioskopa otišla čudno melanholična. Ne mogu ni reći, da je to film, koji bi podsticao pitanja. Previše saznanja nam daje. Ali ipak sam kasnije razmišljala. Već zbog neobične ideje o čoveku, koji se rodi kao starac i sa svakim danom postaje sve mladji i mladji.
Koliko puta smo hteli, da se vreme okrene unazad?
1918 godine, na zadnji dan 1. svetskog rata, neki je sajdžija u New Orleansu okačio ogroman sat, koji je išao unazad. »Možda se vrate naši momci sa ratišta«.
Oni se nisu vratili, ali zato je žena nekog proizvodjača dugmadi rodila sina, koji se rodio star. Beba sa borama, starosnim pegama, artritisom, sa svim znakovima starosti. Populacija stari. Mladost je postala imperativ. Lična karta. Ulaznica u društvo. Ništa novo. Svi, o kojima čitamo, sa kojima se vidjamo (pa čak i mi sami) se ovako ili onako trude nadmudriti vreme. Sa antioksidantima, pocepanim farmerkama, sa mantrama u ogledalu, sa opsesivnim vežbanjem, sa anti-age kremama ili hirurškim nožem. Tako očigledno je, da je već dosadno. I možda je u tome ključ Benjamina Buttona. Da nam okrene pogled naopako. Da nam okrene vreme naopako. Da nas zavrti unazad, tad kad idemo napred, polako, za dva i po sata bioskopskog mraka, i da si kažemo: »Nikad ne znaš šta te čeka«, kao što to redovno govori Buttonova majka.
Zamislite prizor sedmogodišnjeg starca, savitog, zgrbljenog od svih bolesti, koji se ispod stola ljubi sa simpatičnom devojčicom istog uzrasta? Prva reakcija je gadjenje. I to od gledaoca, koji zna, da se iza kože prekrivene borama i očiju koje gledaju kroz naočare, zapravo krije sedmogodišnjak. Tad se u gledaocu nešto pomeri. Svestan je svojih predrasuda, kad pogleda prizor, u kojem se staro lice dodirne sa mladim i u istom momentu oseti da postoje stvari koje su iznad svih mladih, starih, svežih, istetoviranih, crnih, belih ili crvenih lica.

Prizor u javnoj kući. Mlade devojke koje su tek izašle iz puberteta, smejući procenjuju svoje kliente. Starac koji jedva hoda a prvi će puta spavati sa devojkom, u njima probudi gadjenje. Ali u krevetu taj starac dokaže, da ima 17 godina, a devojka koja je prešla preko njegovog izgleda, je ispod kože prekrivene borama našla energiju i meso svog vršnjaka. Još jedan tvist u predrasudama gledaoca. Ljubav na prvi pogled. Kad je ona dete a on starac. Ljubav bez predrasuda, bez straha, ljubav koja čeka. Benjamin je čekao. Vreme mu je bilo prijatelj. Ali ujedno i najveći neprijatelj. U drugom redosledu kao što to ide kod nas. Devojčica je odrastala u devojku i na kraju u zrelu ženu, starac je postajao vitalan 50-godišnjak, dok – se nisu uklopili. Ona malo preko trideset, on isto tu negde. Njegova starost prvi put uklopila se sa izgledom. A ona se – bar u društvenim konvekcijama – prvi put zaista uklopila sa njim. I bez obzira na melodramatičnost, koju nam nudi takva situacija, ne mogu da se ne pitam – jesmo li mi šta drugčiji? Uvek se uklopimo samo za momenat. Koji se čini kao večnost. Ali je u svakom primeru kratak. Ako je lepo, uvek je prekratko, pa makar trajalo i 40 godina.
Pomislimo, kakava saznanja je dobio Benjamin do svoje 40-e godine. Znao je šta znači biti star i ružan, ovisan od drugih; znao je šta znači sažaljenje, znao je šta znači biti drugčiji, i kad odjednom dobije bonus – i postane lep kao bog, kao Brad Pitt – to ga ne odnese. Ali zato odnese njegovu sudjenu ženu. Zato što – tako smo navikli – odjednom one godine, koje ima ona »malo više« a on »malo manje«, postaju sve važnije; još pogotovo zato što je razlika iz godine u godinu veća. Posle vodjenja ljubavi u jutarnoj svetlosti njegove bore nestaju, a njene postaju sve dublje – i ništa ne pomaže, da ih on ne bi video.

Otići će u svakom primeru. Ne zbog klišejskog razloga, zbog kojeg odlaze muškarci u filmovima, na primer jer bi upoznali mladju ženu; već zato sto neće da ga njegove dve ljubavi; žena i kčerka gledaju kako postaje sve mladji i mladji.
I mladost, ta toliko tražena osobina dobije drugu boju; ako znaš, da moraš zbog nje ostaviti osobu koju najvise voliš, zato sto nećeš da postane tvoja baka. I zato što moraš zbog nje ostaviti kčerku, jer nećeš da ti postane majka.

Napisala - Vesna Milek

da li je mladost stvarno postala imperativ?
koliko smo ljudi zaslepljeni predrasudama, pa i ne vidimo ono sto je u sustini bitno?

"Sat koji se okreće unazad"... ili kako pobediti vreme, odnosno kako zaustaviti fizičke i složene biohemijske procese koji stvaraju ili razgrađuju materiju od koje smo napravljeni - i mi i sve što nas okružuje. Da li je vreme iznad materije ? Da li je vreme fizička kategorija? Šta je trajanje? Ima li nečega da postoji a da pritom ne traje?... Šta je večnost i kakve veze ona uopšte ima sa vremenom?

Ono ,sto nas intelekt zove "trajanje" ili "vreme", zapravo je prostor a da je trajanje nesto drugo - intuicija.... , tako bar kaže Bergson u svom delu "Trajanje i sloboda volje"
Kaže čovek: "U svakom trenutku vremena u SADASNJOSTI imamo samo jednu jedinu crnu tacku. Ona je u sadašnjosti nepokretna..miruje ali u sledecem trenutku vremena ona NESTAJE ,ne postoji, ona postaje prošlost, a sledeca crna tacka postaje sadašnjost" . ( Prošlost i budućnost ne postoje, samo taj trenutak sadasnjošti koji traje a dozivljavamo ga isključivo preko sopstvene svesti.)
Autorka ove teme pita: "Koliko smo ljudi, zaslepljeni predrasudama pa i ne vidimo ono sto je u sustini bitno?"a ja ,eto, odmah pomislih na večnost!

Večnost bi trebalo da bude neko večno sad. U večnosti vreme prolazi tako da je večnost "večna sadačnjost"

Mudraci kažu da je nama darovano vreme isečak ili uvod večnosti - da je svaki dan važan u našem životu i da bi trebalo da se potrudimo da ga pametno iskoristimo