Legendarni američki pisac Džerom Dejvid Selindžer (91) preminuo je juče u svojoj kući, saopštio je njegov sin, a prenosi AP.
Selindžer je slavu stekao romanom "Lovac u žitu", a bio je poznat po svojevoljnoj izolovanosti u kojoj je decenijama živeo u kući u Kornišu u Nju Hempširu.
Roman "Lovac u žitu" prodat je više od 60 miliona primeraka, a njegov glavni lik Holden Kolfild postao je jedan od najpopularnijih antiheroja u istoriji književnosti.
Selindžer je kultni status stekao naročito među tinejdžerima, zahvaljujući buntovnosti Holdena Kolfilda i njegovoj neumornoj borbi protiv svih "foliranata" ovog sveta koji su ga činili "toliko depresivnim da je hteo da poludi".
Selindžerovo delo uticalo je na generacije filmskih stvaralaca ("Buntovnik bez razloga", "Pitomac"...), rok muzičara (Bob Dilan, Nil Jang...) i drugih umetnika.
Ostaće zapamćeno i da je ubica Džona Lenona, Mark Dejvid Čepmen, izjavio da je Lenona ubio inspirisan romanom "Lovac u žitu".
Selindžer je napisao još romane "Freni i Zui", "Visoko podignite krovnu gredu, tesari", "Za Esme" i "Simor: uvod".
Rođen 1919. godine na Menhetnu, učestvovao je u Drugom svetskom ratu i invaziji na Normandiju, tokom boravka u Evropi bavio se pisanjem i upoznao Ernesta Hemingveja. Iako je napisao samo nekoliko knjiga, a od 1965. nije objavio nijedno delo, Dž. D. Selindžer je ostao jedan od najčitanijih i najznačajnijih pisaca 20. veka.
ELA Cica Ubica
Posts : 6092 Points : 5853 Reputation : 271 Join date : 03.01.2010 Location : Net svet
U Beogradu, na Vojno-medicinskoj akademiji, danas je u 73. godini preminuo jedan od najpoznatijih i najčitanijih srpskih pisaca, slikar i novinar Momčilo Momo Kapor, potvrdila je Tanjugu njegova porodica.
Rođen je u Sarajevu 1937. godine, a odmah po završetku Drugog svetskog rata sa porodicom se preselio u Beograd u kome je, uz povremena izbivanja širom sveta, ostao do kraja života i bio njegov svojevrsni hroničar.
Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića.
Od kako je 1975. godine objavio "Folirante" napisao je veliki broj romana i zbirki priča. Autor je i brojnih dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova (Bademi s onu stranu smrti, Banket, Valter brani Sarajevo, Džoli džokej, Kraj vikenda). Romani "Una" i "Knjiga žalbi" doživeli su ekranizaciju. Prevođen je na francuski, nemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik.
Neka od njegovih najpoznatijih dela su i romani " "Provincijalac", "Ada", "Zoe", "Od sedam do tri", "Zelena čoja Montenegra", "Poslednji let za Sarajevo", "Hronika izgubljenog grada", "Beleške jedne Ane", "Hej, nisam ti to pričala".
Kapor je bio jedan od najčitanijih srskih pisaca
Kapor je bio jedan od najčitanijih srskih pisaca Momo Kapor potpisuje svoju knjigu
Momo Kapor potpisuje svoju knjigu Čitale su ga sve generacije
Čitale su ga sve generacije Kapor je bio slikar, pisac i novinar
Kapor je bio slikar, pisac i novinar Generacije koje su širom bivše Jugoslavije bile mlade sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka stasavale su uz Kaporove knjige
Generacije koje su širom bivše Jugoslavije bile mlade sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka stasavale su uz Kaporove knjige Kaporove knjge prevedene su na veliki broj stranih jezika
Kaporove knjge prevedene su na veliki broj stranih jezika Autor je velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova
Autor je velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova
* Kapor je bio jedan od najčitanijih srskih pisaca * Momo Kapor potpisuje svoju knjigu * Čitale su ga sve generacije * Kapor je bio slikar, pisac i novinar * Generacije koje su širom bivše Jugoslavije bile mlade sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka stasavale su uz Kaporove knjige * Kaporove knjge prevedene su na veliki broj stranih jezika * Autor je velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova
Momo Kapor je bolovao od raka grla, zbog čega je imao dve operacije. U jednom od poslednjih intervjua za "Blic" Kapor je rekao da je "priča suština svakog umetničkog dela":
"Ona je najskuplja stvar u umetnosti. Često mi se dešavalo da umirem od dosade čitajući pretenciozne knjige i gledajući filmove koji su napravljeni samo za Kinoteku. Svaki umetnik priču plaća životom. Mora da je doživi", izjavio je pisac tada. Kompletan intervju možete pročitati ovde.
Književni fenomen Mome Kapora prisutan je u našoj književnosti više od tri decenije. Jedan od najčitanijih naših pisaca, neobičnom neposrednošću i lakoćom osvajao je pažnju čitalačke publike, pišući prema rečima kritičara, na rubu komentara i svakodnevnih refleksija o stvarnosti naših vremena i njihovih protagonista. Generacije koje su širom bivše Jugoslavije bile mlade sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka stasavale su uz Kaporove knjige, koje su sve bile bestseleri, mahom u izdanju zagrebačke kuće "Znanje", i njene slavne biblioteke "Hit".
Detalji o sahrani pisca Mome Kapora biće naknadno saopšteni.
Predsednik Srbije Boris Tadić uputio je porodici Mome Kapora telegram sa izrazima najdubljeg saučešća povodom smrti našeg poznatog književnika i slikara.
Izvor:Blic
crni_biser Cica Mica
Posts : 8791 Points : 8649 Reputation : 278 Join date : 03.01.2010 Age : 36
Naslov: Re: IN MEMORIAM 15.05.10 15:43
18 godina od zločina u Tuzli 15. maj 2010. | 10:34 -> 14:24 | Izvor: B92, Tanjug Beograd, Banjaluka -- U Republici Srpskoj je obeležena 18. godišnjica stradanja vojnika i starešina JNA prilikom dogovorenog mirnog povlačenja iz Tuzle u Srbiju.
Više od stotinu građana i predstavnika političkog života Republike Srpske, uz pratnju policije, položili su cveće i upalili sveće za vojnike JNA ubijene u "tuzlanskoj koloni".
Tačan broj žrtava još nije utvrđen, ali prema podacima srpske Vojske u "Tuzlanskoj koloni" poginula su najmanje 50 i ranjena najmanje 44 vojnika.
Obeležavanje je proteklo bez incidenata, a skup je obezbeđivao veliki broj policije tuzlanskog kantona.
Sa porodicama, prijateljima poginulih i preživelih tadašnjih vojnika, koji su posetili mesto zločina bili su i ministar rada, boračko invalidske zaštite RS Rade Ristović, načelnik opštine Bijeljina Mićo Mićić, kao i predstavnici vladinog odbora za obeležavanje značajnih datuma iz poslednjeg rata u BiH i predsednik Boračke organizacije Pantelija Čurguz.
Ceremonija obeležavanja stradanja u "tuzlanskoj koloni", kao i pomen, koji su služili sveštenici Srpske pravoslavne crkve održan je tačno u podne i na gradskom groblju u Bijeljini, gde se nalazi spomen obeležje stradalim vojnicima JNA u tuzlanskoj koloni.
Napad na 92. motorizovanu brigadu, koja se povlačila iz kasarne "Husinska buna" sa oko 200 motornih vozila i oko 600 starešina i vojnika, izveli su 15. maja 1992. godine pripadnici lokalne Teritorijalne odbrane, ratne milicije i, najverovatnije, pripadnika "Patriotske lige".
Prema sporazumu Beograda i Sarajeva o mirnom povlačenju JNA sa teritorije BiH, kao i na osnovu dogovora komandanta kasarne Mileta Dubajića i lokalnih vlasti, evakuacija je trebalo da počne u 19:00 časova.
Pre toga, obijeni su magacini TO Tuzla, a lokalni čelnici su za to optužili rezerviste iz kasarne JNA-Husinska buna.
Mnogi veruju da je to bio lažni povod za razmeštanje snajperista i jakih snaga Tuzle duž cele trase kojom je JNA trebalo da se povlači. Takođe, mnogi smatraju da raspored tuzlanskih snaga tog dana u gradu ukazuje na, unapred, planiranu zasedu.
Kao dokaz te tvrdnje iznosi se činjenica da su ranije postavljene zapreke na putevima, iskopani rovovi, pripremljeni zakloni, te da su na delovima duž trase postavljene nagazne mine vezane za kanap.
Iz Tuzle se tog dana izvukao prvi deo kolone JNA od samo desetak vozila. Van grada je izašao i komandant kasarne, Mile Dubajić. Ostatak kolone ostao je zarobljen u gradu. Usledile su slike zapaljenih kamiona, cisterni, pa i civilnih vozila. Eksplozije su odjekivale Tuzlom satima.
Preživeli tvrde da je po koloni otvorena paljba iz okolnih zgrada i zaklona, da su gađani "zoljama" i drugim zapaljivim sredstvima.
U tuzlanskoj koloni, poginulo je najmanje 50, ranjeno najmanje 44 vojnika i rezervista. Postoji, međutim, osnovana sumnja da je broj poginulih mnogo veći, a postoji pouzdana dokumentacija o 50 poginula pripadnika JNA.
Prilikom suđenja jedinom čoveku koji je bio dostupan sudskim vlastima Srbije, Iliji Jurišiću, čula se informacija da su na soliterima u Tuzli bili raspoređeni snajperisti, koji su prvo pucali i ubijali vozače vojnih vozila da bi ih zaustavili i blokirali dalji prolaz, a onda su pucali u vojnike, koji su tako opkoljeni bili laka meta.
Postoje nepobitni dokazi da su pripadnici TO Tuzla posle napada na kolonu, išli duž trase i ranjene vojnike brutalno likvidirali. Skoro 30 tela stradalih u Tuzlanskoj koloni, ekshumirano je nekoliko godina kasnije. Ugljenisani ostaci su bili skriveni na gorblju Trnovac u okviru bolnice Gradina.
Ceo događaj je direktno prenosila lokalna televizija FS-3, a snimci na kojima se vidi njihovo stradanje, emitovani su u više navrata u Republici Srpskoj i Srbiji. Postoje međutim dokazi da je ta televizija imala više od jedne kamere u samom gradu, koje su navodno zabeležile i egzekucije vojnika i rezervista. Ti snimci nikada nisu pronađeni.
Jedini čovek kome se sudilo za ovaj događaj, Ilija Jurišić, tog dana se nalazio na mestu dežurnog u Operativnom štabu javne bezbednosti Tuzla. Preneo je, a ne izdao naredbu "na vatru odgovoriti vatrom". Naredbu je izdao načelnik javne bezbednosti Tuzla Meho- Meša Bajrić, koji je to potvrdio u svedočenju video- linkom iz Sarajeva.
Jurišić je uhapšen u Beogradu 2007. godine po optužnici Tužilaštva za ratne zločine i osuđen 28. septembra 2009. na 12 godina robije zbog upotrebe nedozvoljenih metoda borbe.
Optužnica ga tererti da je posle naredbe za napad, koju je dobio od pretpostavljenog, izdao naredbu svim muslimansko-hrvatskim jedinicama za napad na kolonu JNA, koja se mirno povlačila iz Tuzle, a pred Apelacionim većem u Beogradu u toku je žalbeni postupak. Kako saznaje B92 Apelaciono veće će svoju odluku saopštiti 26. septembra.
Sudskim vlastima Srbije nisu dostupni ostali, tada visoki funkcioneri Opštine Tuzla, poput Meše Bajrića i predsednika SO Tuzla Selima Bešlagića.
Sud u Beogradu je preuzeo ovaj slučaj jer posle 18 godina u BiH niko nije osuđen za događaj u Tuzli 15. maja 1992. godine. Nedavno je Tužilaštvo BiH obustavilo istragu protiv tadašnjeg gradonačelnika Tuzle Selima Bešlagića, komandanta štaba TO Envera Delibegovića i penzionisanog policajca Budimira Nikolića.
Šef Posebnog odelenja Tužilaštva BiH za ratne zločine Dejvid Švendiman se, neposredno pred istek mandata, saglasio "da prikupljeni dokazi ne potkrepljuju optužbe protiv ovih osumnjičenih."
Pred Sudom BiH vodi se samo postupak protiv Izeta Smajića za pokušaj ubistva ranjenog zarobljenika Radovana Krstića kome je stavio pištolj u usta i pucao, ali je ovaj uspeo da preživi.
Haški istražitelji, koji su 2003. godine predmet "Tuzlanska kolona" ustupili sudu BiH, zaključili su upravo suprotno - da ima dovoljno dokaza za pokretanje istrage protiv devet osoba.
Među njima su na prvom mestu tadašnji komandanta lokalne TO Enver Delibegović, bivši načelnik stanice javne bezbednosti Mehmed Bajrić i njegov zamenik Muhamed Brkić, kao i komandant inžinjersko -diverzantske jedinice TO Faruk Prcić.
U timu MUP-a RS za istraživanje ratnih zločina uvereni su da na osnovu više od 2.000 stranica sakupljenih dokumenata, video i audio zapisa i izjava preživelih i očevidaca ima dovoljno dokaza za procesuiranje svih odgovornih za masakr pripadnika JNA u Tuzli.
Centar javne bezbednosti Bijeljina je podneo nadležnom tužilaštvu izveštaj za dopunu krivičnog predmeta "Tuzlanska kolona" i krivične prijave protiv 27 osoba.
Sud BiH ne pokazuje zasad nikakvu nameru da ključne krivce izvede pred lice pravde, a dobar deo osumnjičenih za pogibiju vojnika JNA u Tuzli i danas je na vrlo visokim funkcijama u gradu i državnim organima.
Datum napada na kolonu JNA u Tuzli se slavi kao dan "oslobođenja grada", dok je to u RS dan sećanja kada se služi pomen i odaje počast nevinim žrtvama.
Posmrtni ostaci 30 ubijenih vojnika, čiji identitet, uz sve napore nije bilo moguće utvrditi, ekshumirani su iz jedne masovne grobnice u Tuzli i sahranjeni u Bijeljini uz najviše vojne počasti 15. maja 2002. godine u spomen kosturnicu sa velikim mermernim krstom, a na spomen ploči su uklesane reči: "Ova humka mučenika, sveta je kao zemlja srpska".
crni_biser Cica Mica
Posts : 8791 Points : 8649 Reputation : 278 Join date : 03.01.2010 Age : 36
Naslov: Re: IN MEMORIAM 17.05.10 23:36
Preminuo Ronie James Dio Bivši frontmen legendarne grupe Black Sabath preminuo je u 67. godini od raka stomaka.
Njegova supruga Wendy vest je objavila na njegovom veb sajtu: ,,Danas mi je slomljeno srce, Ronnie je preminuo 16. maja. Mnogi njegovi prijatelji i porodica su uspeli da se oproste sa njim pre nego što je umro, i znao je da je bio omiljen mnogima. Hvala na podršci i ljubavi koju ste nam do sada nesebično pružali. Molimo vas za nekolliko dana privatnosti, kako bismo kao porodica mogli da se izborimo sa ovim teškim gubitkom. Znajte da vas je sve voleo i da će njegova muzika trajati večno’’.
Ona je takođe rekla da je njenom suprugu dijagnostifikovan rak stomaka 25. novembra 2009. i da je od tada prošao kroz najmanje sedam tretmana hemoterapije. Njegov sadašnji bend Heaven and Hell je otkazao letnju turneju 4. maja, zbog njegovog lošeg zdravstvenog stanja.
Rođen kao Ronald James Padavona, Dio je nastupao sa grupama Testament of Apollo, Elf i Rainbow pre nego što se priružio grupi Black Sabbath 1979. godine, nakon što je grupu napustio Ozzy Osbourne.
Ronie James Dio je uvršten u ,, Hollywood Rock Walk of Fame’’ 17. januara 2007. godine.
crni_biser Cica Mica
Posts : 8791 Points : 8649 Reputation : 278 Join date : 03.01.2010 Age : 36
Naslov: Re: IN MEMORIAM 02.06.10 12:57
Umro Andrej Voznesenski
Istaknuti sovjetski i ruski pesnik i prozaista Andrej Voznesenski umro je 1. juna u Moskvi u 77. godini, javile su ruske novinske agencije.
Pripadao je pesničkoj avangardi "generacije šezdesetih". Tih godina Voznesenski je svoje stihove govorio u Parizu i Minhenu, putovao u Italiju, Francusku i druge zemlje, a utisci sa tih putovanja pretočeni su u stihove njegovih pesama.
Njegove prve zbirke poezije "Parabola" i "Mozaik", objavljeni su 1960. godine, a autor je, između ostalog i zbirki "Antisvetovi" (1964), "Ahilovo srce" (1966), "Pogled" (1972), "Iskušenje" (1978), "Kazino 'Rusija'" (1997).
Po njegovim stihovima postavljene su predstave u Teatru na Taganki i u Lenkomu.
Početkom 1980-ih počeo je sa pisanjem proze.
Voznesenski je rođen 12. maja 1933. godine u Moskvi a sa 14 godina je svoje stihove poslao Borisu Pasternaku, koji ga je pozvao u goste. Taj događaj odredio je život budćeg pesnika.
Bio je dopisni član francuske Akademije Malarme, počasni akademik nekoliko međunarodnih akademija, od 1986. godine sekretar uprave Saveza pisaca SSR-a, a od 1995. godine potpredsednik Ruskog PEN centra.
Dobitnik je više međunarodnih priznanja, između ostalog i glavne nagrade na Struškim večerima poezije, 1984. godine, a u Rusiji je nagrađen 2004. i 2008. godine Ordenom za zasluge za otadžbinu trećeg i drugog stepena.
Uvek je najbolja poslednja knjiga
Andrej Voznesenski (1933–2010) jedan je od najznačajnijih ruskih pesnika. Pasternakov učenik, zakleti modernista, objavljivao je knjige u tiražima od sto hiljada primeraka, a mogao je kao od šale da napuni stadion od 80.000 mesta. Na ulici su ga prepoznavali i zaustavljali. Njegova poezija odslikavala je dileme sovjetskog društva koje se menja. Voleo je pop-muziku, napisao je reči za popularnu pesmu „Doboš”, a potom i rok-operu.
Njegova poezija je prevođena na gotovo sve evropske jezike. Rado je bio viđen gost evropskih prestonica. „Ruska poezija, u osnovi, sastoji se od muzike”, govorio je u Torinu; „Sovjetska poezija je kao prijatno hrapavi žubor prolećnih oblaka u svađi između jutarnjeg mira i oluje”, rekao je u Parizu; „Ruski pesnici ne mogu biti larpurlatistički lišeni muzike zbog same lepote reči”, kazao je u Rimu. Boravio je i u Americi. U Njujorku je doživeo neprijatnost. U taksiju je zaboravio torbu u kojoj je bilo i hiljadu dolara. Oko dva časa po ponoći na njegovim vratima pojavio se taksista i vratio prtljag. Voznesenski je napisao pesmu: „Izgubio sam torbu, ali sam nešto našao/ Našao da Njujork nije tako strašan i surov kako se misli/ Izgubio sam torbu i našao čoveka/ A to je svakako važnije”.
Boravio je i u našoj zemlji više puta. Kao gost Udruženja književnika Srbije i izdavačke kuće „Slovo ljubve” boravio je u Beogradu 1982. godine. Tada je predstavljena njegova poema „Jabukopad”, u kojoj je glavna ličnost Pikaso. Voznesenski je kod Pikasa bio, u jednoj od njegovih kuća, godinu i po dana pre slikareve smrti. Domaćin je puštao muziku Čajkovskog, Prvi koncert. Kada je nekoliko godina kasnije posetio njegovu udovicu Žaklinu ponovo je slušao Prvi koncert Čajkovskog. Na pitanje novinara koja je njegova najbolja knjiga, odgovorio je: „Sada mislim da je najbolja ona koju sam juče napisao. Ja uvek tako mislim: najbolja je ona koju sam tek napisao”.
U Beogradu je ponovo bio, takođe na poziv Udruženja književnika Srbije, 2005. godine, kada mu je uručena nagrada „Bogorodica Trojeručica”, koju dodeljuje Fondacija „Ivanka Milošević” iz Čikaga. Poezija Voznesenskog je, rečeno je tada, „odsjaj pravoslavnog osećanja na licu moderne Rusije”. Slavni ruski pesnik je izrazio veliko zadovoljstvo što je ponovo u Beogradu i Srbiji. Promuklim, jedva čujnim, glasom pročitao je svoju novu, tek napisanu, pesmu „Bogoručica”. Pohvalio se da je u Rusiji izašao sedmi tom njegovih sabranih dela i pokazao jednu knjigu koju je sam ilustrovao, uz reči: „Ovo je moje cveće za Srbiju”.
Beogradska „Prosveta”, u biblioteci „Savremena svetska poezija”, koju je uređivao poznati srpski pesnik Miodrag Pavlović, objavila je u luksuznoj opremi knjigu Andreja Voznesenskog, dvojezično, pod naslovom: „Antisvetovi”. Ovu knjigu izabranih pesama (izbor je načinio sam pesnik) prepevao je Matija Bećković. „Voznesenskog”, napisao je Bećković, „ne razlikuju od Jevtušenka, i ta okolnost kod najšire publike Voznesenskom samo škodi. On oseća nerv epohe! Iako svetske slave, Voznesenski je pesnik svog jezika i u svom jeziku”.
Obradovao se i kada je dobio nagradu „Zlatni venac” Struških večeri poezije. U Makedoniji nikada pre toga nije bio, iako je nosi u srcu zbog skopskog zemljotresa.
Devedesetih, obratio se Amerikancima: „Mojoj zemlji preti glad. Prodavnice su prazne. Žene provode sate čekajući u redovima sa malo nade da će išta dobiti. Nema mesa. Uskoro u Moskvi neće biti ni mleka. Tražim vašu pomoć. Nahranite perestrojku”.
Pre dve godine (2008), proslavio je 75. rođendan. Rođendanska čestitka stigla je i od Dmitrija Medvedeva, predsednika Rusije, koji ga je nazvao „pesnikom epohe”. Voznesenski je odlikovan Ordenom zasluga za otadžbinu II stepena, objavljena je njegova nova knjiga i snimljen specijalni film. Zbog bolesti glasnih žica, teško je govorio, vreme je provodio u čuvenom Peredelkinu, gradiću pisaca, u dači koju je, kao i mnoge njegove kolege, dobio od sovjetske vlasti na doživotno korišćenje.
crni_biser Cica Mica
Posts : 8791 Points : 8649 Reputation : 278 Join date : 03.01.2010 Age : 36
Naslov: Re: IN MEMORIAM 16.06.10 9:24
Tragična smrt Bekima Fehmiua
Poznati glumac Bekim Fehmiu pronađen je mrtav u svom stanu u beogradskom naselju Zvezdara. Policija pretpostavlja da je reč o samoubistvu. Motivi za ovaj postupak za sada nisu poznati.
Vest o smrti slavnog glumca agenciji Tanjug potvrdio je ministar unutrašnjih poslova RS Ivica Dačić. On je kazao da se pretpostavlja da je reč o samoubistvu, jer je pucano iz pištolja koji je registrovan na Fehmijuovo ime.
Bekim Fehmiu imao je 74 godine i bio je je dan od najpoznatijih filmskih glumaca u nekadašnjoj Jugoslaviji. Između ostalog glumio je u filmovima "Specijalno vaspitanje", "Partizanska eskadrila", ali najveću slavu u zemlji i inostrantsvu stekao je glumeći "Belog Boru" u "Skupljačima perja". Bekim Fehmiu glumio je i u brojnim stranim filmovima sa najvećim svetskim zvezdamam a između ostalog glumio je i Odiseja.
Karijeru je gradio i u inostranstvu, a posebno u Italiji, gde je imao ugovor s rediteljem Dinom de Laurentisom. Sarađivao je i sa Džonom Hjustonom, Avom Gardner, Šarlom Azbavurom i drugima. Dobitnik je mnogih nagrada, među kojima je i Zlatna arena na Festivalu jugoslovenskog filma u Puli, za ulogu Halil-bega u filmu „Roj“. Iz braka sa Brankom Petrić imao je dva sina – Hedona i Uliksa.
2001. godine "Samizdat B92" objavio je knjigu "Blistavo i strašno", u kojoj se Fehmiu sećao detinjstva provedenog u Sarajevu, Skadru i Prizrenu, u godinama pred početak Drugog svetskog rata do 1954. Ovom knjigom čuveni jugoslovenski glumac vratio se u javni život posle dugogodišnjeg odsustvovanja. Povukao se iz javnosti u znak protesta protiv anti-albanske propagande i širenja mržnje prema Albancima.
Naslov: IN MEMORIAM 
29.01.10 10:17
