POUČNE PRIČE

Dvije sjemenke leže jedna do druge u plodnoj proljetnoj zemlji.

Prva sjemenka kaže: Želim narasti! Želim pustiti korijenje duboko u zemlju pod sobom i mladice kroz zemljinu koru iznad sebe... Želim razviti svoje nježne pupoljke kao stjegove što najavljuju dolazak proljeća... Želim osjećati toplinu sunca na licu i blagoslov jutarnje rose na svojim laticama!

I tako je ova sjemenka narasla.

Druga je sjemenka rekla: Bojim se. Pustim li korijenje u zemlju pod sobom, ne znam što će me dočekati u mraku. A probijem li se kroz tvrdu zemlju iznad sebe, mogu oštetiti svoje osjetljive mladice... Što ako pustim svojim pupoljcima da se rastvore, a puž ih pokuša pojesti? A da se rascvjetam, dijete bi me možda iščupalo iz tla. Ne. Mnogo je bolje čekati da bude sigurno.

I tako je druga sjemenka čekala.
Kokoš koja je čeprkala po ranoproljetnoj zemlji tražeći hranu, pronašla je sjemenku što je čekala i odmah je pojela.

POUKA PRIČE

One koji odbiju riskirati i narasti proguta život.


Patty Hansen

Ovo je prica o dvojici drugara koji su se setali zajedno po pustinji.
Odjednom uz put su poceli da se raspravljaju, i jedan je udario drugog.
Udareni se osjetio povrijedjen, ali bez rijeci napisao je ovo na pijesku...

"Danas sam dobio udarac od mog najboljeg druga"

Produzili su tako sve dok nisu nasli jednu oazu gdje su odlucili da se okupaju.
Onaj sto je dobio udarac zamalo sto se nije udavio kupajuci se, ali zivot
mu je spasio onaj drugi. Kad je dosao sebi taj sto se zamalo nije udavio,
izgravirao je na jednom kamenu:

"Danas mi je najbolji drug spasio zivot"

Drugar koji je udario svog najboljeg prijatelja pitao ga je:
"Kad sam te udario ti si napisao na pijesku, a sad graviras na kamen, zasto?"

Drugar mu je odgovorio:
"Kad neko napravi lose, to treba da zapisemo na pijesku da bi vjetrovi
izbrisali, ali kad neko uradi dobro, to treba da izgraviramo na kamenu
da nista ne moze da ga izbrise!"

Nauci se da zapisujes rane na pesku, a srecu ugraviraj na kamen.

Biću srecan kad . . .


Ubedjujemo sami sebe da ce zivot biti bolji kad se vencamo, dobijemo bebu, a zatim drugu bebu. Onda smo isfrustrirani zato sto deca nisu dovoljno velika i bicemo zadovoljniji kada porastu. Nakon toga, isfrustrirani smo zato sto imamo posla sa pubertetlijama. Sigurno cemo biti srecniji kada izadju iz tog razdoblja. Govorimo sebi da ce nam zivot biti potpun kada se nas supruznik dozove pameti, kada kupimo lepsa kola, kada budemo u mogucnosti da odemo na lepo putovanje, ili kada odemo u penziju. Prava je istina da ne postoji bolji trenutak za srecu od ovog trenutka. Ako ne sada, kada?
Tvoj zivot ce uvek biti ispunjen teskocama.

*
Najbolje je da to priznaš sebi i da odlucis da svejedno budes srecan. Sreca je pravi put. Zato, cuvaj svaki trenutak koji imas, i cuvaj ga jos vise zato sto si ga podelio sa nekim posebnim, dovoljno posebnim da bi provodio vreme sa njim... i zapamti da vreme nikoga ne ceka.

*
Zato, prestani da cekas...
Da otplatis kola.
Da kupis novu kucu ili automobil.
Da ti deca odu od kuce.
Da se vratis na studije.
Da zavrsis studije.
Da izgubis 10 kg.
Da dobijes 10 kg.
Da se ozenis (udas).
Da se razvedes.
Da dobijes decu.
Da odes u penziju.
Da dodje leto.
Da dodje prolece.
Da dodje zima.
Da dodje jesen.
Da umres.

Nema boljeg trenutka za srecu od ovog.
Sreća je put, a ne cilj.

Zato
radi kao da ti ne treba novac,
voli kao da nikada nisi bio povredjen,
i igraj kao da te niko ne gleda.

ova zadnja je dobra. :) (a one pre jos nisam iscitao)

Metal ::

ova zadnja je dobra. :) (a one pre jos nisam iscitao)

I meni se dopala - zato sam je istakla bojom

Težina snježne pahuljice


- Reci mi, koliko teži jedna snježna pahuljica? - upita mala sjenica divlju golubicu.

- Težina joj nije veća od ništa - glasio je odgovor.

- Onda ti moram ispričati jednu priču - reče sjenica - Sjedila sam na grani jele, bliže deblu, kad je počeo padati snijeg. Nije padao kao mećava, već je padao kao u snu, bez žurbe i žestine. Budući da nisam imala pametnija posla, počeh brojati snježne pahuljice, koje su padale na grančice i iglice moje grane. Dobrojala sam do broja tri tisuće sedam stotina i jedne pahuljice. A kad je pala tri tisuće sedam stotina i druga pahuljica, pahuljica o kojoj kažeš da joj težina nije veća od ništa, grana se slomila.

Rekavši to, mala je ptičica odjetjela.

Golubica, koja je još od vremena patrijarha Noea znamen mira, razmišljala je o ovoj priči, i na kraju rekla samoj sebi:

- Ma kako se nekom činilo da je njegov mali glas nevažan za mir u svijetu, možda upravo on još nedostaje.
__________________

Hodao čovek plažom i ugleda lampu. Protrlja je da je očisti od peska, kad, koje li sreće, pojavi se duh i reče:
- Dobro, dobro, oslobodio si me iz lampe i znaš kako već dalje ide. Ali ovo je već treci put ovaj mesec i već ste mi dosadili pa se možeš oprostiti od tri želje. Možeš tražiti samo jednu.
Čovek duboko razmisli i reče:
- Evo vec dvadeset godina živim u Americi i voleo bih da posetim stari kraj. Ali aviona se užasno bojim, a na brodu imam morsku bolest. Možeš li mi izgraditi most preko okeana da mogu otići kolima.
Duh se nasmeja i reče:
- To je nemoguće. Zamisli koliko ljudi samo treba da se most izgradi, kako uopšte da stubovi dohvate dno Atlantika. Zamisli drugu želju.

Čovek se zamisli duboko i reče:
- Četiri puta sam se ženio i razvodio. Žene su mi uvek govorile da ne marim za njih i da sam bezosećajan. Voleo bih da mogu da razumem žene... da mogu da znam šta one osećaju, šta misle kad iznenada zaćute... da znam zašto plaču... da znam šta one zbilja žele kad kažu "ma ništa"... da znam kako da ih usrećim.
Duh reče:
- Hoćeš li most sa dve ili četiri trake?

ZAŠTO VIČEMO?

Jednom je učitelj pitao svoje učenike:
"Zašto ljudi viču kad su ljuti?"

Učenici su razmišljali neko vreme:
"Zato što izgubimo strpljenje - zato vičemo" - reče jedan

"Ali, zašto bi vikao ako je osoba pored tebe?" - pita učitelj - "zar nije moguće govoriti tiho i lagano?"

Učenici su davali još neke odgovore, ali nijedan nije zadovoljio učitelja

Naposletku je objasnio:

"Kada su dve osobe u svađi, ljutite, njihova se srca jako udalje..Zato moraju vikati jedno na drugoga, da njihov krik premosti udaljenost i da se mogu čuti. Što su ljući, glasnije moraju vikati, jer je udaljenost među njima sve veća.

Potom je učitelj pitao:

"Šta se dogodi kada se dve osobe zaljube?. Ne viču jedan na drugoga, već govore tiho i nežno. Zašto? Njihova srca su veoma blizu. Udaljenost među njima je veoma mala.
A šta se dogodi kada se još više zaljube? Ne govore. Samo šapuću i još više zbližuju u svojoj ljubavi..Konačno, ne trebaju više ni šapat. Samo se gledaju i to je sve. Takve su dve osobe koje se vole."

Onda je rekao:

"Kada se svađate, nemojte dozvoliti da se vaša srca udalje, ne izgovarajte reči koje bi vas mogle još više udaljiti, jer će doći dan kada će udaljenost biti tako velika, da više nikad neće biti puta nazad."

“Devojka i ja smo se zabavljali više od godinu dana kada smo odlučili da se uzmemo. Moji roditelji su nam pomagali u svakom smislu, prijatelji su nas ohrabrivali, a moja devojka je bila devojka iz snova.

Ali, jedna stvar - osoba me mučila: mlađa sestra moje devojke. Imala je 20 godina, nosila mini suknje, uske topove ... Kada god bi bila blizu mene, saginjala bi se, a ja sam jasno mogao videti njen veš.

Bilo je očigledno da to radi namerno - nikada to ne bi radila kada bi neko bio u blizini.

Jednog dana, zvala je i pitala da dođe kako bi proverili pozivnice za venčanje. Došla je sama.

Šaputala mi je da ću se uskoro venčati, a da ona gaji izvesna osećanja prema meni- da to ne može i ne želi da preboli.

Želela je da vodimo ljubav samo jednom, pre nego što se obavežem na život sa njenom sestrom.

Bio sam u šoku, bez reči. Krenula je uz stepenice - "Gore sam, ako se odlučiš na taj korak". Nepomičan sam stajao i gledao je kako se penje.

Kada se popela na vrh stepenica, skinula je pantalone.

Stajao sam, okrenuo se ka ulaznim vratima i krenuo ka kolima.

Moj budući tast je stajao napolju. Sa suzama u očima me je zagrlio i rekao: "Tako smo srećni da si prošao naš mali test. Ne mogu ni da zamsilim boljeg čoveka za svoju ćerku. Dobrodošao u porodicu!"

Pouka: Uvek držite kondome u kolima.”